Ovaj klikbejt naslov sam stavio samo u ludoj nadi da bi draga mi fejs stranica Hejt za klikbejt mogla uzet i raskrinkat mi naslov.  Da nema te nade, napisao bih umjesto tri točkice “dobro”.

PXL_141017_18368645

Ali da počnem iz početka. Jer, ako bi trebao napisati jednu riječ o toj suboti 14. listopada 2017., onda bi ta riječ bila “kaos”. Tek pri kraju prethodnog dana sam saznao da neću moći posvetiti cijelu subotu pripremi za premijeri. Jer, žena mi je odlučila baš taj dan započeti tečaj engleskog, da učini nešto korisno dok je na porodiljnom. Morala je nestati na dva, tri sata, što znači da sam ja morao čuvati našeg, najkrasnijeg od krasnih, sina u to vrijeme. I nema veze što mi je šestomjesečna beba najbolja koju mogu zamisliti i što je Džoni tih nekoliko sati pokazao svoje najbolje ponašanje, opet – dok čuvaš bebu nema drugih stvari na planu aktivnosti.

Ali ništa strašno, ne bi kaos nastao zbog toga.

U subotu sam usnuo očekujući da će posljednjih 10-ak karata otići prije samog početka predstave. Prije podne mi je Livija (cura koja radi na blagajni) javila da je sve puno! Koliko me to razveselilo, toliko me i zabrinulo. Dosta poznatih mi ljudi je govorilo kako će doći i kupiti karte na ulazu. Ionako nisam neki čovjek “bogat prijateljima”, istina, navikao sam na hejt, ali to je uglavnom hejt ljudi koje ne poznajem i to me na ovaj bizarno manjinski način veseli – no nisam bio spreman prije početka premijere suočiti se s hejtom poznatih mi ljudi koji skupa sa slučajnim prolaznicima stoje pred Studijom Smijeha i hejtaju me jer nisu upali.

Još kad su se počeli javljati…

“Pokušao sam kupiti kartu online, nešto ne radi, nisam uspio.”, otprilike mi je poručio drag prijatelj. Ok, javio sam Liviji da ću ga nekako ubaciti. Jedan više, to stane uvijek. Ako ništa, može na šank.

Onda su se počeli javljati oni sa ulaznicama. Kod njih se pojavila +1 osoba. Kasnije će se ispostaviti da ih je bilo i po +2. I sve sam stavljao pod egidu “zgurat ćemo”. Ubrzo mi je palo na pamet da bi mi Marina mogla otkinuti glavu ako nastavim  “zguravat” ljude. Razmišljao sam da upalim ‘airplane mode’ na mobitelu i postanem sasvim nedostupan.

Nisam to učinio. Nastavio sam se konzultirati sa Livijom i dočekao da mi se žena vrati s prvog dana škole.

Sada, oko 16.30 sati, sam mogao početi učiti tekst. Moje učenje teksta izgleda tako da prepisujem redoslijed fora koliko god puta treba dok ne uspijem bez prisjećanja cijeli redoslijed fora ispisati iz glave. Žena je preuzela brigu za klinca, ja sam se izolirao i krenuo pisati. To je brz proces kada to radiš s 20 minuta fora. Mnogo je sporiji kada pred sobom imaš sat i pol…

“Marko, pliz odgovori, hitno je.” – Livijinu poruku vidio sam tek sjedajući u auto i spremajući se da krenem prema Studiju. Poruka je uslijedila nakon propuštenog poziva. Nisam čuo da mi mobitel zvoni. Pokušao sam nazvati Liviju, ali se sad ona nije javljala. Što se dogodilo? Znam da se namučila slažući dvoranu. Da nije došlo do nekog lapsusa? Da nismo previdjeli nekih 50 kupljenih ulaznica i sad će se ti ljudi pojaviti s punim pravom zahtjevajući da se smiju?

Nije i nismo. Putem do Studija sam saznao da sam samo trebao javiti prezimena ovih koje ćemo “zgurati”. Ali je to Livija sama riješila i javila Niki. E da, Nika je cura koja je na večer moje premijere prvi put trebala sama raditi na blagajni.

Žurio sam prema Studiju da na vrijeme donesem 10 knjiga, koje je trebalo dobiti 10 kupaca ulaznica za moj show. Mojih knjiga, Van Brloga. Namučio sam se tražeći parking u Gajevoj, na kraju su mi gosti premijere čuvali parking pred Studiom dok ja radim još jedan krug.

U Studio me dočekala pomalo izbezumljena Nika. I ljuta. Na mene. Jer, imala je fino složenu dvoranu na svoj prvi dan, a onda sam ja počeo “zguravat” ljude. Kad sam joj donio knjige koje je trebala predati točno određenim ljudima, uz sve ostalo, okrenula je očima tako jako da sam se prepao centrifugalne sile.

Zamolio sam Liviju da navrati i pomogne, što je i učinila (hvala još jednom), a ja sam se probao još jednom koncentrirati na predstojeći nastup.

Početak nastupa – nesigurniji sam nego što sam htio biti. Drugačije sam to zamišljao. Klimav sam. Premijera je, valjda moram biti takav. Fora koja je na početku je tamo baš zato da bi razbila tu klimavost. Ali dobro, šta je tu je. Nije da izvodim neprovjerene fore. Očito će izvedba biti klimava, ali uvijek mogu opstajati na materijalu.

A publika, publika se smije. Ali kao da ih nešto stišće. Vidio sam to već ranije. Kod premijera kolega komičara. A i saznat ću kasnije. Naime što? Na premijere dođe dosta ljudi koji poznaju izvođača, često im je i drag. Ti ljudi imaju veću tremu od samog izvođača. Publiku pritišće njihova trema, njihov strah za mene. Odbacio sam ranije ideje da prije nego počnem s materijalom kažem nešto da to adresiram. Možda nisam trebao?

Ali smiju se. Ide dobro. Ja znam da bi ja mogao biti sigurniji, publika opuštenija, ali to će očeti morati pričekati subotu 4. studenog i 2. izvedbu (Prosti Faktori – RELOADED)

Negdje usred prvog bloka shvaćam da sam zaboravio redoslijed fora. Ajme. Psujem si u glavi! Moja metoda prepisivanja je inače vodila tome da gotovo nikad ništa ne zaboravljam. Priznajem publici da sam zaboravio i moram baciti oko na šalabahter. Publici je to zabavno.

Ali prvi blok ide prema boljem. Svaka sljedeća fora nailazi na bolju reakciju. Sve su opušteniji. Ja moram priznat da nisam. Još si nisam oprostio zaboravljanje. A i imam neki bizarni osjećaj da se smiju samo prva tri reda, a da ja od njihovog smijeha ne mogu čuti da je iza prva vidljiva i slušljiva tri reda potpuna tišina. Da nisu možda svi koje ne mogu vidjeti otišli razočarani? Moj mozak zna imati bizarne načine da me muči. Ovo je bio njegov način tijekom prvog bloka.

Tijekom pauze saznajem od ljudi koji su sjedili pozadi da su se tamo jednako smijali kao i u prva tri reda. Šogor me hvali. I pomaže, hvala. Ja pokušavam na brzinu učiti drugi blok. Samo da mi se ne ponovi zaboravljanje! Sve više shvaćam da nisam priseban. Na normalnim nastupima sam puno prisebniji i racionalniji. U analizi. Na premijeri solo showa sam očito “pao pod pritiskom”. Svi s kojima pričam mi govore da im je super. Ja čekam prvog koji će mi priznati da je sve to samo katastrofa. Osim toga, očito sam duhom odsutan. Kao da prvi put vidim ljude iz prvog reda. Jesam ja uopće bio maloprije na pozornici?

Pitaju me kada ćemo početi s drugim blokom. Kažem za 20 minuta. Pauza će trajati predugo. Ali moram si dati vremena da ponovim materijal. Ne želim zaboravljanje. Ljudi hvale prvi blok. Uvjeren sam da me lažu. Planiram se vaditi drugim blokom. To je taj moj kretenski način samomotivacije, koji drugim komičarima zna jako ići na živce. Naime, ja proglasim katastrofu često i prije same predstave ili rano nakon početka pa proglašavam “vrijeme je da se vadim”. Moram igrati kao da gubimo 2-0, iako možda i vodimo ili je bar neriješeno.

Drugi blok počinje. I opet imam halucinacije. Samo sad više nije u pitanju da se ljudi iza prva tri vidljiva reda ne smiju. Nego, ozbiljno sumnjam da su otišli. Da su prva tri reda neka spaćka kao ono kad sam predlagao da pošaljemo slijepog kolegu komičara iz Srbije pred praznu dvoranu da nastupa pa gledamo kako se znoji jer ne uspijeva čuti reakciju na svoje fore. Nismo to napravili. Ali morate priznat, bilo bi urnebesno. Mislim nama. Njemu bi bilo grozno. Ali bi mu bilo smiješno kasnije kad bi mu rekli šta smo mu napravili.

No nevažno. Dolazimo do dijelova koje baš volim izvoditi. Drugi blok šljaka. I dalje povremeno haluciniram razne negativne stvari, ali sad s odmakom znam da su to bile samo halucinacije.

wp-image-637269265.

Prilazimo kraju. Možda sam pogriješio? Pričam i počinjem sumnjati da nisam krivo odabrao kraj. Ma ne. Ili jesam? Garant sam krivo odabrao! A štaš sad. Sad to moraš ispričati.

Bilo je dobro odabrano. Kao i masa drugih stvari. Sad, nešto dana kasnije, znam da nisam baš normalan u glavi. Čak, ako ću biti objektivan, količina samosabotaže koju sam otrpio na pozornici me čini istovremeno i herojem i zločincem. Jer, ja se ne sjećam kada sam tijekom nastupa bio toliko u magli vlastitih nesigurnosti i moždanih sabotaža.

Pričao sam s puno ljudi kasnije o predstavi i praktički svi su oduševljeni. Ženi sam u jednom trenutku rekao da mi je previše ljudi reklo da im je bilo super, super, super i da ne mogu to sve proglasiti katastrofom vrijednom zaborava. Ipak, ne slažem se u ocjeni publike da je bilo odlično. Mislim da je bilo dobro, odlično bi bila čista petica, ja mislim da je bila trojka, 3+, ajde navučena četvorka. Ali znam da može bolje. I mislim da znam i kako. Analizirao sam po segmentima. I pripremio popravke za Drugu izvedbu pod naslovom PROSTI FAKTORI – RELOADED!

https://www.facebook.com/plugins/video.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fdejanovicmarko%2Fvideos%2F347142069079677%2F&show_text=0&width=560

E da. Fotka na kraju showa s publikom nije uspjela. Teško je s tim svjetlima…

Oglasi

 

Stand up nastup u autokinu je jako loša ideja. Možda i može nekako funkcionirati ako imaš godine iskustva iza sebe i treba ti lova. Ja sam odlučio nastupiti u autokinu možda dva mjeseca nakon prvog nastupa na Open Micu!
Neka fakultetska ekipa radi to autokino tamo kod kockice, kraj Save i htjeli su prije filma imati stand up nastup, ali nisu htjeli platiti za kvalitetu pa su se odlučili na dosta tipičan korak glupe štedljivosti. Zvali su dvojicu openmajkera dovoljno gladnih nastupa da ni ne razmišljaju o mogućim posljedicama i ponudili nam po 100 kuna za deset minuta nastupa. Inače, da su tom logikom pristupili cijelom programu, umjesto na platnu, na zidu nečije kuće bi umjesto holivudskog filma prikazali amaterski film ekipe iz kvarta snimljen mobitelima. I da se razumijemo, može biti da je taj dečki iz kvarta uradak bljesak genija, ali vjerojatnost kaže da je ispod standarda “krv nije voda” produkcije.
Došli smo tamo na vrijeme, kao i publika. Sve je trebalo početi oko devet, ali je majstorima iz organizacije nešto krenulo po zlu pa su s punim parkingom filmoljubaca oko sat i pol radili na tehničkim problemima, tako da je program opasno kasnio. Ljudi su postajali nervozni, izlazili iz auta, prvo se raspitivali što se čeka. Tijekom toga sam naslutio da veliki dio publike nije svjestan da će prije filma svjedočiti i stand up nastupima. Kasnije su neki već počinjali protestirati. Neki su htjeli i otići, ali nisu bili na rubovima pa je bilo nemoguće izvesti auto. Tako da je doslovno bilo ljudi zarobljenih u publici, ljudi koji su došli pogledati film, ljubakati se malo u autu tijekom filma i koji su sad odustali i od toga, ali protiv svoje volje moraju ostati tu. I nakon sat i pol čekanja, oni će saznati da prije filma moraju još odslušati i dva početnička stand up nastupa!
Tehnika je proradila i bilo je vrijeme da se krene.
Opet je zaštekalo prije nego ću, prvi, izaći na pozornicu, tj. Ispod platna za projekciju filma. Organizatori nisu računali s time da ću ih moliti da netko prije izađe i kaže ljudima da će se do filma morati još trunku strpiti jer će izaći dvije budale i pokušavati ih nasmijati.
Ekipa se raspravljala nekih desetak minuta, da bi na kraju žrtvovali najslabiju pripadnicu čopora, neku slatku sitnu djevojčicu s naočalama koja se popela pod platno i na brzinu u mikrofon rekla “Prije filma malo stand upa” i sjurila se dole.
Ekipa mi je složno, trzajima glave, pokazala da je vrijeme da se popnem.
I popeo sam se. Ono što sam odozgor vidio je jednostavno opisivo – bio je to parking. More auta na parkingu. Mogao sam jednako tako nastupati i pred nekim drugim parkingom, ne bi bilo razlike. Ali znao sam da u tim autima ima ljudi.
Odmah sam krenuo. Kurac, kurac, kurac, kurac, kurac, ma boli me kurac! Tako inače moj materijal često zvuči ljudima.
I uglavnom, mlatim ja tim svojim kurcem nekoliko minuta, a oko mene more tišine. Tad mi je sinulo. Nastupati pred parkiranim automobilima možda i nije bila dobra ideja. Općenito, nastupati pred mrtvom prirodom ne valja. To bi trebalo biti stand up pravilo!
Jer, tišina tijekom stand up nastupa je jako neugodna za izvođača. Osjećaj posramljenosti je ogroman. Možda i najveći mogući.
Doživio sam da krenem poljubiti djevojku, a ona okrene glavu ko da je odjednom postala mutava. Slomit ću si vrat, prije nego tebe poljubiti. I osjećao sam se posramljeno. Ni blizu osjećaju kad je sve tiho a ti pokušavaš biti duhovit!
U srednjoj školi sam zaspao na satu hrvatskog i nehotice prdnuo. Morao sam ići direktoru i prijaviti šta sam napravio, a kasnije su mi i roditelji bili pozvani kod razrednice da ih se obavijesti o ponašanju njihova sina. Cijela škola je znala za moj skandal. Bilo me sramota.
Ni blizu kao tijekom tišine za vrijeme nastupa!
Najposramljeniji ikad sam bio kad sam bio u Njemačkoj – napokon našao neke prijatelje iz škole pa s njima krenuo pješke do grčkog fast fooda. Tad me je stisnula sila, i jedva sam nekako izdržao do ulaska u fast food, u zahod, u kabinu, da bi sila bila prejaka taman kad sam krenuo svlačiti gaće. Zaprljao sam gaće i shvatio da nema papira. Pa odlučio skinuti odjeću, prljave gaće baciti u šolju, a sebe obrisati rukama, a ruke od zidove kabine. Uspio sam se očistiti dovoljno da odem do lavaboa i operem ruke te krenem nazad prema trojici netom stečenih prijatelja. Ipak, sjetio sam se vratiti u kabinu i povući vodu. Naravno, gaće su začepile šolju, krenula je voda preskakati rub šolje, a ja sam uspio neopažen izaći i doći do stola s mojim novim drugarima.
Njemački jezik nije baš uhu ugodan. Zvuči strogo i prijeteći što god se govorilo.
Kada se njime koristi temperamentni Grk, vlasnik restoran, dok prilazi stolu za kojim sjedimo ja i moja četvorica prijatelja i urla “Tko je ovo napravio?!” pa četvero malodobne djece odvede u zahod da im pokaže prizor kao iz masakra motornom pilom, samo je netko zidove umjesto krvlju mazao govnima…
Bilo me je jako sram kad sam pred tim prizorom morao odgovoriti na pitanje Tko je to napravio. “Ich”. Jako sram. To je bio moj trenutak najvećeg srama u životu.
Dok nisam već prošao kroz oko pet minuta nastupa pred apsolutno tihim parkingom u autokinu. I mislio sam da će ta tišina biti najgore što se dogodilo.
Ali ne. Negdje u šestoj ili sedmoj minuti čuo sam automobilsku trubu. Pomislio sam, to se možda čuje negdje s ceste. Jebiga, na otvorenom je sve. Ne može biti bez smetnji. No onda ih je odjednom postalo više i više. Shvatio sam da to ovi ljudi u autima trube. Pokušavaju što god samo da ih se prestane zlostavljati i napokon pusti film. Radije će slušati automobilske trube svako malo nego moje fore. O Bože! Tišina je bila divna prema ovome. Utapao sam se u nostalgiji. Sjećaš se kako si zasrao WC u grčkom fast foodu u Frankfurtu.
Nekako sam izgurao još tih dv’je tri minute uz automobilske trube svako malo, sišao, recitirao što imam i sišao. Odslušao sam kolegu koji je odbrao nešto drugačiji pristup od mene pa je svoj nastup otvorio prijetnjom dekapitacijom svakome tko bude trubio tijekom njegova nastupa. Urodilo je plodom! Kompletan parking je trubio deset minuta bez prestanka.
I uglavnom, pustili su film i ja sam otišao kući.
E sad, normalno, tu bi bio kraj ove moje priče. Završio nastup, preživio i otišao kući… Ali to nije bio kraj priče. A bez kraja ni poanta nije toliko jasna. Jer, poanta ove moje priče je i lekcija mi za stand up. Moraš poznavati svoju publiku. Znati što od njih možeš očekivati, kakvu reakciju.
Drugi dan sam otišao na fejsbuk stranicu organizatora autokina, onako mazohistički vidjeti šta se piše. Uz malo nade da je dekapitirajući kolega uspio zasjeniti i baciti u zaborav mojih deset minuta.
Ali nije bilo baš nešto komentara. Naišao sam samo na jedan koji mi je savršeno dočarao pouku da moraš skužiti publiku, znati kakve reakcije od njih očekivati. Neki momak je dobio mnogo lajkova komentarom “E, ljudi, jesam ja jedini jučer počeo trubiti u znak odobravanja? Zar nije u autokinu truba zamjena za pljesak?”.

Premijera mog solo stand up showa će biti u subotu 14. listopada u Studiju Smijeha (Hebrangova 10). Naravno, dobrodošli ste.

Ulaznice su 40 kuna, mogu se kupiti online ili na blagajni Studija. 

Evo što je u opisu showa na fejs eventu:

Ovo je show koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Misli koje se u njemu izgovaraju mnoge su nasmijale, ali su nekima i povrijedile osjećaje ćudoređa. Ima tu svega. Ima raznih prostota. Svašta se rastavlja. Na proste faktore. 

Saznat ćete odgovore na pitanja poput:  Zašto je opasno imati erekciju tijekom rolanja? Što znači biti atipični homofob? Kojom to rečenicom žene ubiju svu nadu u svom muškarcu? Kako efikasno opsovati nekome majku u današnje vrijeme? Po kojim političarima nazvati svoj penis i zašto? Kako su teretane društveno angažirane? Zašto je debelim ženama lakše? Kako je Isus tijekom propovijedi na Gori riješio problem akustike? Kako fizički kazniti pedera mazohistu? 

I druga… 

Marko Dejanović, često oslovljavan i kao Panda ili NapušenaPanda, u prvom solo showu pred publiku istresa svoj pretjerano analitični, pretjerano seksualizirani i često šokantni mozak. Na pitanje zašto to radi, odgovara ‘zbog straha’. 

‘Svojim strahovima se treba narugati, kao i strahovima društva u obliku tabu tema ili malograđanskog puritanstva.’ 
Što se tiče komičara, o njemu se može reći da je po rođenju Bosanac, po mjestu stanovanja Zagrepčanin, po uvjerenju izbjeglica. Marko je anacionalan, ateist i antifašist. I apsolutna budala, rekli bi neki. Ne bi rekli sasvim krivo. 

Nisam nikada mislio za sebe da bi mogao biti dobar u odgovaranju nekome iz publike, tko je odlučio tijekom nastupa dobacivati nešto što smatra duhovitim. Imam nekoliko dobrih argumenata zašto sam uvijek mislio da ne bih bio dobar u brzom “spuštanju heklera”. Prvi je taj što imam oštećeno lijevo uho i često neću čuti što govori onaj koji dobacuje. A dosta je bitno za odgovor znati na što odgovaraš. Drugi problem je što sam sklon planiranju, planovi A, B, C itd… mi pružaju lažni osjećaj sigurnosti. Treći je problem, a svi su oni međusobno povezani, treći problem je što sam se plašio da bih u reakciji mogao debelo pretjerati i preći na vrijeđanje.

I prvo vrijeme nisam nikada odgovarao. U slučajevima nužde bi ignorirao upadice i nastavljao dalje po planu. I danas mislim da je to često i najbolja taktika jer često je riječ ili o nehotičnim upadicama ili o nečemu što će na važnosti dobiti samo ako mu komičar dadne važnost.

No s vremenom sam počeo više improvizirati na pozornici. Valjda sam postao samopouzdaniji i svidjelo mi se kako večer postane jedinstvena ako se iskoristi prilika za improvizaciju. Shodno tome počeo sam i odgovarati onima koji dobacuju.

I onda sam, svibnja 2017., došao u INK Pula, nastupiti na 7 Smrtnih grijeha.

Tamo nas je dočekala jedna “luda baba”, kako su kasnije i komičari i zaposlenici INK-a zaključili. Shvatili smo da će biti problema s njom već u prvoj minuti predstave. Splitski komičar Josip Škiljo je vodio večer i čim je izašao na pozornicu, “luda baba”, smještena u prvom redu, je počela dobacivati očigledno besmislene rečenične konstrukcije poput “jel Dalmacija Slobodna”, “imaju li žene u Splitu prava” i sl.

Škiljo je, sam će priznati, isprva bio zbunjen. Nije lako odgovoriti na besmislice. Ostatak publike je brzo postao nervozan, čuli su se kolektivni uzdasi ogorčenja – luda baba svima kvari zabavu, ljudi su platili ulaznice i nisu očekivali da će morati slušati babu. Kad je baba krenula pjevati neku pjesmu, sasvim nevezanu uz ono što je Škiljo pričao na pozornici, iz publike su se čak začuli i pozivi “redari”.

Istovremeno, iza kazališnog zastora je krenula uzbuna. Tamo smo bili Marina Orsag, Tomislav Primorac i ja. Marina je priželjkivala da je ona vodila program kao najiskusnija među nama i kao netko tko bi s guštom spustio babu. Tomo se pokušavao koncentrirati na svoj materijal, a ja sam nervozno hodao gore dole jer sam trebao sljedeći izaći pred publiku i BABU. Marina mi je savjetovala da u glavi prođem kroz materijal još jednom i probam smisliti gdje bi u njega mogao uvaliti babu da ju spustim. Nisam ništa odgovarao jer sam znao da je prva prilika ugradnje babe u materijal debelo u drugom dijelu mog nastupa kakav je planiran. U prvom dijelu imam čak i igrokaz unutar kojeg će se sve raspasti ako ga prekinem zbog lude babe.

Planirao sam ignorirati babu ili joj odgovoriti ako mi nešto baš padne na pamet. Ako bi pak previše ometala, planirao sam joj pristojno ali ozbiljno reći da prestane dobacivati ili da napusti kazalište. Mislio sam si da nema smisla. Ako je onaj tko dobacuje “lud” ni spuštanje neće pomoći. Lud čovjek ne osjeća sramotu. Svako spuštanje će, mislio sam, voditi njenom daljnjem dobacivanju. Jedina sreća je bila što nisam morao brinuti da ne reagiram pretjerano i okrenem publiku kontra sebe, jer je publika već bila poprilično bijesna na babu.

S tim mislim sam izašao na pozornicu, sve očekujući neko suludo dobacivanje. No ono isprva nije dolazilo. Prošlo je cijelih sedam minuta, a ja sam došao do fore u kojoj pričam o tome kako sam sanjao neki san. Taman kad sam završio foru, javila se baba:

I začudo, odreagirao sam. Mislio sam da neću. Mislio sam da mi ništa neće pasti na pamet, da ću probat ignorirati, ali imao sam sreće, jer je baba sjela u idealnom trenutku. I publici je bilo drago. I meni je bilo drago. Odgovor nije bio baš školski formuliran, ali je bio spontan. Čuje se da mi je padao na pamet kako sam ga izgovarao. A baba se ostatak mog nastupa nije javljala za riječ. Kasnije ću saznati da su ju nakon toga zamolili da pređe iz prvog u zadnji red kazališta.

I tamo je bila tiha sve do kraja mog nastupa. Kad se Škiljo vratio još je nešto dobacila, ali joj je i Škiljo odgovorio. I činilo se da se ispuhala, da bi mogla ostatak večeri biti mirna. Ipak, osokolila se opet na Marininom nastupu pa ju je i ona spustila dosta efikasno, a kad je baba krenula pjevati usred Marinog nastupa, ekipa što radi u INK-u je odlučila da je dosta pa su izbacili babu i zaključali vrata da se ne bi tornala. Tako da je Tomo zaključio večer bez novih upadica lude babe.

Eto. Dobacivanje je dio stand up komedije koji te tjera na improvizaciju. I dalje mi nije drag. Više volim improvizacije koje dođu iz gušta ili iz željene komunikacije s publikom. I dalje se bojim da bi mogao pretjerano grubo reagirati na dobacivanje. Jer u sebi mislim da je to narcisoidni izraz nepoštovanja. Ali i iz toga može ispasti zabavna improvizacija.

 

U zadnje vrijeme puno gledam Simona Sineka. I da, puno je tu patetike, manje u sadržaju, više u formi, u stilu. Ali ako moj cinični mozak može, može i tvoj to zanemariti i poslušati što čovjek ima za reći. I brzo skužiš da to bazično pitanje – zašto radiš to što radiš – to pitanje ima smisla. Kao i savjet da se iz tog “zašto?” treba započinjati, da je korisno artikulirati ga i imati na umu. Sinek je fokusiran na poslovne poduhvate, ali primjenjivo je i na sve drugo što radimo u životu.

Ja sam se počeo pitati zašto pokušavam nasmijati ljude, zašto se bavim komedijom. I mislim da sam našao svoj odgovor. Pa ga pokušao ovdje i napisati, jer volim pisati. I ne može standupodgovor biti zato što je dobar osjećaj kad uspiješ nekoga nasmijati. To nije odgovor. To je i dalje pitanje. Zašto je to dobar osjećaj? Što je to tako dobro u smijehu?

Za početak, sjetio sam se da oduvijek radim razliku između nečega što je smiješno i nečega što je duhovito. Smiješno izaziva smijeh i samo smijeh. Duhovito izaziva smijeh, osmijeh, ali i misao. Duhovito je puno duha.


Duhovitim mislima pokušavam spoznati sebe i svijet oko sebi pa drugog čovjeka nagnati da se poistovjeti sa mnom, spozna samog sebe i razmisli o svijetu oko nas. Ja želim komedijom učiti i pozivati druge da uče sa mnom. I to na najugodniji način. Možda zvuči patetična, ali pala mi je na pamet rečenica – ljudi slušaju kroz uši, ali najbolje čuju kroz osmijeh. Je, patetično je, ali nema veze. Nek ostane. Ono što hoću reći je da spoznaja kroz smijeh nije samo najbezbolnija spoznaja, nego je čak i praćena užitkom. Što si vještiji u komediji, to teže teme možeš provući kroz mlin smijeha i pospremiti ih u arhivu. Ali ono što je kod stand up komedije super je da to činiš pred živim ljudima, koji skupa s tobom prolaze kroz to. Kad gledam komičare, ja ih ozbiljno shvaćam. Pratim njihove misli i nerijetko u glavi, dok se smijem nekoj poanti, u glavi mislim “da, da, to je tako”.

Drugi, povezani razlog je strah i eliminacija straha. Smijeh pobjeđuje strah. Uvijek. Svugdje. Svaki strah. Ako mi ne vjeruješ, probaj učiniti sljedeće: Stavi neki horor film koji te plaši i kad krene najstrašniji dio ti se nasmij. Ako ti ne pada ništa smiješno_mg_0931 na pamet, možeš se čak i na silu nasmijati. Čak i lažan smijeh pobjeđuje strah. Probaj.

A strah je neprijatelj svih nas, pojedinačno i kao zajednice. On je uzrok svemu lošem. Iza nasilja se krije strah, iza mržnje se krije strah, iza mentaliteta rulje je on…

Ako malo dublje pogledaš uočit ćeš neki strah u pozadini apsolutno svih zala. Bavim se komedijom da se ne bi bojao u društvu ljudi koji se ne boje.

Smijehom protiv straha, metoda je koja uz sve to ima dugu tradiciju u mojoj obitelji. Kad me je bogati teniski trener u Frankfurtu pregazio svojim mercedsom (priča za neki drugi put), moja sestra me je u hitnoj zajebavala i nasmijavala. Danas znam da je to zato da bi se i ona i ja prestali plašiti. Kad mi je stara bila na kemoterapiji, stari je hodao okolo po kvartu pričao da ima skinheada u kući.

Eto, zato sam komičar. Zato da učim s užitkom i da se ne bojim.    

Marko Dejanović: VOZOVNICE, PROSIM!

karte_molim_jpeg_1.korice

Takoj ko sem na beograjski železniški postaji stopil na vlak, me je obšla nejevolja. In sicer težka. Tiste vrste, ki meji na obup celo pri resnicoljubnejših mislecih od mene, in prečka to mejo ter postane ta zadušeni občutek nemoči in predaje. Obup. Vedno mi poda roko in me spodobno pozdravi. Vstopi in se razkomodi v mojih ustih, tako da postanejo tesna. Vedno in izključno brez upravičenega povoda. Obupu pri meni ne bi uspelo, če bi imel upravičen povod. Kajti za njegovo obvladovanje mene je ključno, da onemim, da ga nisem sposoben vreči iz ust. Moja usta so priljubljeni domicil za gospoda Obupa, in izrednega pomena je, da ostanejo zaprta. Če bi bil povod gospodovega obiska upravičen, bi usta odprl, ne bi me bilo sram priznati njegove navzočnosti, vsaj delček tega obupa bi komu vrgel pred ušesa, vendar nepopoln obup preprosto ne obstaja, niti ne more obstajati. Toda povod za obup je pri meni vedno banalen.

Banalni povod, najprej za nejevoljo, potem pa za obup, ki me je prevzel na vlaku, je bil skrajno tehnične narave. Ko sem videl notranjost voza (kajti vlak sem videl na beograjski železniški postaji, kjer je bilo njegovo ime najbrž še vedno voz), sem ugotovil, da ni kupejev. Ne, vlak, pardon, voz je bil podoben avtobusu. Sovražim avtobuse. V vsakem pogledu, pa tudi v pogledu teh vrst sedežev. Dve vrsti po dva sedeža, vsak potnik gleda v tilnik potniku pred seboj. Takšen voz so pripeljali tudi pred mene. Pred mene, ki imam vlake in voze rad zaradi kupejev, zaradi upanja, da bo poleg mene v kupeju sedela čedna dekle, zaradi zasebnosti kupejev, zasebnosti, ki odpira drsna vrata domišljije v različne, v glavnem seksualne fantazije, zaradi realne možnosti, da popolnoma sam sediš v kupeju, da vstajaš in telovadiš, če ti to dogaja, da odpiraš in zapiraš okno, da kljub prepovedi kadiš pri na stežaj odprtem oknu, nenehno moleč glavo ven, da bi doživel tisti prekrasni strah, ko drog drvi proti tebi s takšno hitrostjo, da nisi prepričan, ali ti bo odtrgal glavo, če je ne boš pravočasno potegnil nazaj. Zaradi pravice, da sam ali v dogovoru z drugimi v kupeju upravljaš količino svetlobe, ki se bo prelivala po tem majhnem, utesnjenem, vendar tvojem prostoru … Na tisoče razlogov je, zakaj je upravičeno imeti rad kupeje, ampak mene je doletel voz-avtobus. In jasno je, da me je potem doletel tudi obup.

Usedel sem se k oknu, ki ga je nemogoče odpreti, z namenom, da bom vsaj gledal ven. Toda tudi ta čar potovanja mi je bil odvzet s silo narave. Bila je tema in zunaj se ni dalo nič videti. Le luči hiš, ko grem mimo ali skozi naselje, ter pripadajoče prazne ulice.

Obup me je spremljal vso pot skozi Srbijo. Na začetku je bil še buden in se je gnezdil v mojih ustih in mi proizvajal hrup v glavi. Toda z vsakim novim obratom masivnih osi voza je bil obup vse mirnejši in mirnejši. Vse dokler ni pred mejo s Hrvaško povsem zaspal, zleknjen v moj jezik, kot da bi bil vodna postelja, in se z nogami opiral na moje zobe. Kajti obup je takšen, obup je velikanski, večji od ust kogarkoli, tudi od mojih. Zato mora v njih ležati zvit in potiskati z nogami zobe in pritiskati s svojim ogromnim telesom lica. Če bi se obupa lotilo znanstveno, bi se povsem gotovo ugotovilo, da osnovna fizika ne dopušča, da bi šel v ustno votlino, tudi v celo telo kateregakoli človeka, ki obstaja ali je obstajal v zgodovini človeštva. Ampak znanstveno pristopanje k obupu je brez haska.

Vse te besede in metafore so me spremljale po poti do meje. Če bi imel pogum, bi vstal, se povzpel na enega od prostih sedežev, najbrž na tistega zraven mojega, odprl usta in izrekel vse, kar imam povedati o vozih, avtobusih, obupu in njegovi zasedbi ust. Obup je tišina. Tudi to bi rekel. Drugi potniki ne bi imeli izbire. Morali bi poslušati ta govor. Ali pa bi lahko šli v drugi vagon, vendar bi to bilo dejanje, ki bi zahtevalo precejšnjo nespodobnost, na kakršno so redki ljudje redkokdaj pripravljeni v prevoznih sredstvih. Zlasti v tistih mednarodne vrste. Verjetneje je, da bi vsi ostali na svojih babjih sedežih in nerado prenašali mojo tirado. Morda pa bi kdo med njimi tudi slišal moje besede in se v njih našel. Tega nikoli ne bomo vedeli, ker nikoli nisem premogel tovrstnega poguma, ki bi me dvignil na sedež, da bi razvezal jezik in pljunil vse te besede pred kup neznancev.

Poskušal sem se sprijazniti s tem, da se moram sprijazniti z obupom, pustiti ga, da si odpočije in izhlapi, kakor zna le on, ali pa ga prenašati vso pot do Zagreba. Pri sebi nisem imel ničesar, s čimer bi si lahko odvrnil pozornost, tako da ta antiobupni ukrep ni bil na voljo. Le stoična sprijaznjenost z nezaželenim gostom v mojih ustih. Če povod za obup ne bi bil tako banalen, bi morda našel način, da bi užival v tem svojem stoicizmu. Že zdavnaj sem pomislil, nekje pa celo zapisal, zahvalo kurcu, da mi je vsadil mazohizem v glavo, tako da lahko uživam v življenju. Ah, kakšna ogabno patetična misel. Smrdi po najstniku, ki mu dogaja.

»Vozovnice, prosim!« me je takoj po meji predramil sprevodnik. Nekako nisem bil pripravljen nanj. V nasprotju z obmejnimi policisti in cariniki, ki so malo prej že bili stopili v vagon in hladno zrecitirali svoje. Nanje sem bil pripravljen. Saj ne, da nikoli prej ne bi bil v vlaku, ki potuje na tej relaciji, saj ne, da ne bi vedel, da mora po srbskem priti tudi hrvaški sprevodnik, ampak tokrat me je tako prevzela uspavanka, ki sem jo pletel v mislih, da mi je najbrž ušlo iz glave, da po policistih in carinikih pride sprevodnik. Morda pa je to moje presenečenje krepil tudi pojav tega sprevodnika. Imel je, kot vsak drugi sprevodnik na svetu, ta avtoritativen glas, s katerim zahteva vozovnice. Imel je tudi držo uradne osebe, pa tudi njegov obraz ni po ničemer izstopal od obrazov drugih sprevodnikov, razen po drobnem nasmešku, skoraj nevidni kljuki na robu ustnic, ki je izdajala, da se za približno petdeset let starim sprevodniškim obrazom, zgubanim in obarvanim s skoraj prosojnim rumenilom cigaretnega dima, da se za tem obrazom skriva več misli kot navadna zapoved, izgovorjena v obliki prošnje – »Vozovnice, prosim.«

Namesto da bi zaradi odsotnosti mojega odziva na ukaz še enkrat ponovil iste besede, je sprevodnik le iztegnil roko, nakar sem se zdrznil in izvlekel vozovnico. Gledal jo je z več zanimanja, kot je katerikoli sprevodnik kadarkoli gledal vozovnico kogarkoli. Uprl je oči vanjo, dvigoval pogled vame ter spet gledal vozovnico. Kot da bi na njej pisal moj življenjepis in prošnja za službo v tem vlaku in je sprevodnik zadolžen, da presodi, ali pišem resnico v življenjepisu in prošnji.

Potem se je odločil sesti na sedež zraven mojega in me povsem osupnil. Takšno ravnanje ni primerno za sprevodnika. On naj bi hodil po vlaku od konca do lokomotive in se vračal. Nikakor ne, da bi sedel zraven potnika s potnikovo vozovnico v roki.

»Dobro je vse, Dejanović, vse je dobro,« je dejal in mi podal mojo vozovnico. Sprva sem bil brez odgovora, zato sem bil za trenutek tiho in le gledal vanj. Niti vozovnice nisem vzel, zato je moral še enkrat trzniti z njo, da bi nanjo usmeril pozornost in jo prevzel. Tudi sam sem moral prebrati, kaj piše na moji vozovnici, da bi se prepričal, da je vse v redu.

»Kako veste, kako mi je ime?« sem vprašal in mu kazal vozovnico, da bi bilo jasno, da na njej ne piše ime potnika.

Toda sprevodnik me je le potrepljal po kolenu in se zleknil na sedež ter molče gledal predse. Nisem bil povsem prepričan, kaj naj, in sem tudi sam začel gledati v smer, v katero je gledal sprevodnik. Nisem opazil česarkoli nenavadnega, česarkoli, kar bi pritegnilo njegovo ali pozornost kogarkoli. Še vedno mi ni bilo jasno, kako sprevodnik ve, kako se pišem, toda trepljanje po kolenu je bilo takšno, da sem slutil, da bi od tega človeka lahko slišal zanimivejše reči od tega, kako ve, kako mi je ime. Na koncu ni bilo niti malo nepomembno, da je izginil obup. Takoj, ko sem spregovoril, obupa ni bilo več nikjer. Forenzične ekipe ne bi bile zmožne najti sledi prisotnosti gospoda Obupa. Verjamem, da se je odkradel v obdobju od takrat, ko se je sprevodnik pojavil, do trenutka, ko sem opazil, da ga ni več. Izkoristil je priložnost, ko je bila moja pozornost usmerjena na človeka v modri uniformi z elegantnim grbom Hrvaških železnic na suknjiču.

 

Prevedla Staša Jovanović in Miroslav Mrković.

Obzirom da me već pitaju ljudi gdje se može nabaviti knjiga priča Van brloga (2016. 2×2), rekoh da ovako napišem – može se nabaviti na Interliberu. Biti će na štandu Sandorfa (paviljon 6, štand 6d) tik uz roman Karte, molim! (2015. Sandorf).

Do štand ću i ja u četvrtak 10. studenog u 18 sati, kada je tamo zakazano druženje sa mnom pa ako želite da vam šaram po jednoj, po drugoj ili po obje knjige, navratite.

Što se tiče knjižara, bit će i u knjižarama, ako knjižara još bude.

vanbrloga-korice

karte_molim_jpeg_1.korice

 

 

vanbrloga-korice

Knjga priča “Van brloga” je sretno otisnuta ili što bi rekao Vlado “Van brloga” je van brloga. Unutra je 14 priča, neke kraće, neke duže, svakakve. Izdavač je 2×2, urednik Zoran Pilić, dizajn i ilustracija na naslovnici je djelo Vladimira Šagadina.

Moći ćete ju pronaći i na Interliberu, na štandu Sandorfa, gdje će biti u društvu starijeg brata, romana “Karte, molim!”.

Glede pitanja “o čemu se tu radi?”, pitanja na koja ja, priznajem, mrzim odgovarati jer ne znam odgovarati, pokušati ću ponuditi ono što i sama knjiga nudi da bi privukla pažnju – tekst otraga na koricama. Pa evo:

U brlogu slobodan si živjeti kako ti najbolje odgovara, ali kad vrijeme ili nekakva izvanjska sila naruši osjećaj slobode i sigurnosti – moraš van. Svijet u pričama Marka Dejanovića sličan je ovom stvarnom: šaren i bučan, ponekad mračan i tjeskoban, brutalan ili brutalno smiješan. Van brloga knjiga je generacije koju su prekinuli usred igre i bez objašnjenja otjerali u nepoznato. Na tom putu djevojčice i dječaci vidjet će sve ono o čemu djeca ne bi trebala ni znati, ni sanjati, a kamoli proživjeti.

Ono što mi odrasli znamo – igra zapravo nikad ne prestaje, nastavit će se u beskraj, u drugim oblicima i pod bilo kojim uvjetima. Ako nikako drugačije, opstat će u mašti gdje je sve moguće baš kao i u ovim pričama. Igra će se nastaviti u dalekim, slobodnim zemljama, po krovovima zgrada gdje će usamljeni dječak iz Bosne, prerušen u drevnog ninja-ratnika, navući na sebe do zuba naoružane specijalce, nastavit će se kroz urnebesno komičnu životnu ispovijest kovanice od pet kuna ili u zagrebačkom naselju Maksimir gdje će dobri ptičar Đuka izazvati rat između dvije obitelji.

S vremena na vrijeme, igra postaje opasna, uznemirujuća i nasilna. A onda opet – dirljiva ili sjetna. U pričama Marka Dejanovića zrcale se prepoznatljivi, neuljepšani prizori onoga što upravo živimo, u njima su jasno iscrtani tragovi generacije, uspomene iz minulog vremena, ali i sjećanja na budućnost kakva bi lako mogla biti ako igra jednom stvarno i zauvijek utihne.

Eto, nadam se da će svaki primjerak imati bogat život, da će ići iz ruke u ruku, od radoznalog čitatelja do radoznalog čitatelja.

Evo link na razgovor sa Sašom Ćirićem za emisiju Oko Balkana, radio Beograd 2.

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/2427869/oko-balkana.html

Dejanovic_Karte_molimInače, uskoro bi trebala biti promocija beogradskog izdanja Karte, molim!, zapravo 7.10. u Parobrodu je plan. A kad sam već u Beogradu, onda ću odma 9.10. u Ben Akiba klubu imati i stand up nastup. Osjetite se pozvanima na oboje.

PXL_180816_13917948

18.08.2016., Zagreb – Interijer nove lokacije Studija smijeha. Marko Dejanovic. Photo: Davor Puklavec/PIXSELL

Vratio sam se sa otvaranja Studija Smijeha, nove sezone u novom prostoru (Hebrangova 10, ulaz iz Gajeve). I, da odma’ olakšam, super je prošlo. Dobra atmosfera, dobro su me prihvatili. Nema zamjerki. Uspio sam ispraviti staru grešku da nikad ne gledam u desni dio publike. Pogledao sam ih. Slični su sredini i lijevoj strani. Nema tamo ništa čega bi se trebalo plašiti.

Ali, ali… Nije da nema straha. Em novi prostor, em nema razvijenih praznovjernih rituala u njemu za smirenje živaca, em je otvorenje pa treba biti spektakl, em sam najnoviji član stalne postave pa ne bi bilo dobro kiksati. A, zadnje, ali nikako najmanje bitno, izlaziš pred grupu ljudi s obećanjem da ćeš biti duhovit. Znači, izlažeš se, batice. Kažu da je strah od javnog nastupa tu negdje sa strahom od smrti kod ljudi. Ne znam jel istina ili urbana legenda, ali znam da me je uvijek strah. I to je dobro. Proradi krv, zahajca se mozak – treba ti trema.

Nekoliko puta sam izašao na pozornicu bez treme i svaki put je bilo loše. Manje ili katstrofalno, ali loše. Otad sam u slučajevima kad ne osjećam tremu počeo primjenjivati specijalne mjere. Namjerno ubacim nikad isprobanu foru koja mi je putem pala na pamet da bi si izazvao mozak da počne frkariti – šta radiš ti kretenu? zašto provociraš sudbinu? probaj na prikladnijem mjestu! I slično. Treba mi frka.

Pomalo, možda se i sve vrti oko straha. Ili ne sve, ali dobar dio toga. Kad sam bio u srednjoj školi, rješavali smo neki test osobnosti i bilo je pitanje “hodaš šumom i ugledaš crni, mračni zamak – star je i oronuo, stravičan, možda je uklet. Svakako ruševan. Hoćeš li produžiti dallje ili ući u zamak?” Nas nekoliko je odgovorilo da će ući. Većina je produživala. Možda je to isti poriv kao popeti se na pozornicu. Iako, tumačenje odgovora “ući ću u zamak” je bilo da su to suicidalne sklonosti.

Ne znam. Možda pišem bezveze. Ako brbljam… Zapravo, nema veze. Nije da je internet potrošna roba. Ovih par sto znakova ionako ništa ne oduzimaju. Otvaranje nove sezone i novog prostora je bilo dobro. A meni se malo pisalo.