Koska

Posted: Listopad 10, 2010 in Priče

Kost pri zglobu postaje obla, postaje ledena i bolna. Dotle se vuče, duži i drži stopalo napetim. Drži ga spremnim, da skoči. Da potegne poput opruge, da izletim, da jurnem. Ali, sad ne. Sad je pri zglobu bolna. I, kao da jauče, skiči pri dodiru s drugom koskom, kao da mi viče: nemoj. Ali, znam, moje kosti ne zbore, a još manje viču. Mogu da bole ili da ih nema. Kao da ih nema. To im je najveća vrlina. Kosti su najbolje kad ih nema, kad izgleda kao da ih nema, kad ih ne ćutiš. Ne znam kako joj je ime, nisam doktor. Ali, ja vidim kost koja iz mog nožnog palca vuče na hrbat stopala. A, ne bi ju trebao vidjeti ili ju bar ne bi smio stalno željeti gledati. Čujem ju kako skiči, dok hodam. Čujem njeno moljakanje za bespokretnošću, ali joj ne mogu uslišiti molbu. Njušim njenu debljinu, njenu otečenost. Htjela bi krvariti, samo da si podmaže dodir u zglobu, ali ne može. Kost moga palca bi se htjela znojiti, ali ne može.
Zato se znojim ja. Ali, ne krvarim. Samo hodam. Moram. Kao da mi gitarama nabijaju ritam, ja na svaki jauk koske gazim jače i brže.
Htjela je, Danijela, htjela je da prestanem. Rekao sam joj da se goni.
– Izlazi! Marš van – viknuo sam i zgrabio ju za kosu. Nije to bilo prvi put i ona je već naučila da će najbolje proći ako se ne pokušava otrgnuti. Tiho je plakala, znajući da bi me povici mogli samo jače razbjesniti. Ali, znao sam i ja da ona šuti samo da bi prestao. Ja ne prestajem na želje i zapovijedi. Ja prestajem kad odlučim. Iščupao sam joj pramen kose i uspjela se odbaciti od mene na pod.
– Marine, stani. Nemoj – rekla je znajući da neću stati.
– Jebat ću ti mater – odgovorio sam dok sam joj prilazio. Snažno sam ju opalio vanjskom stranom dlana dok je pokušavala ustati. Nemoj ustajati, mislio sam i ona je znala da to mislim. Okrenula se zidu da joj ne mogu odvaliti još jednu šamarčinu. Povukao sam ju za kosu i vukao ju za sobom. Išli smo u kupaonu. Išla je pod tuš. Otimala se, nije si mogla pomoći, iako je znala da će ju tako samo više boljeti.
Prolazim kroz ljude i kraj svakog čovjeka bez lica. Oni nemaju oči, uši, usta i nos. Zato ni ne vide, ne čuju niti njuše kako moja kost skviči, cvrči: U pomoć!
Hodam bos po bijelom asfaltu. U gradu kojem je sunce ovih dana amputirano, čijim ljudima su osim lica oduzeti čak i obrisi, pa se pretapaju jedni u druge. Bez imalo strasti, bez da to žele. Samo im se događa. I prolaze kraj mene kao jedan, a ja jedan jurim kraj njih. Ne vidim ih. Pred mojim očima je cilj i kost.
Udario sam ju snažno. Kao da nije moja. Jer se pravila da nije. Nokte je zarila u štok misleći da će tako izbjeći kupatilo.
– Ne otimaj se – rekao sam mirno i odvalio ju šakom pod rebra. Pustila je, ali sam prejako povukao i samo joj iščupao još jedan pramen kose. Ostala je ležati na tlu, bez da je plakala. Vidio sam da samo čeka, da se pomirila. Svom silinom sam ju šutnuo nogom u leđa i tada prvi put osjetio bol u koski stopala. Moj goli palac ušao je duboko u njena leđa, ali ona nije ni zucnula. Samo se pomaknula trunku zbog udarca i ponovo se primirila. Rukama je bila obavila glavu i sklupčala se na tlu. Morao sam vidjeti si stopalo, ali nisam mogao u mračnom hodniku pa sam otišao u kupaonu.
– Nismo gotovi – viknuo sam joj. Nije ništa odgovorila.
Vidim ljude da me gledaju svojim telećim licima. Sakrivam pogled od njih i vidim svoje boso stopalo kako juri asfaltom, uz park. Na klupama sjede djeca i čujem njihov smijeh za sobom dok prolazim. Nemam vremena za njih, nemam im ništa ni reći. Žurim, samo da im se maknem s pogleda.
Probudila me to jutro i rekla da ju je zvao šef, da mora na posao. Znao sam da laže, kakav šef. Samo sam otpuhnuo, a ona se oblačila, nadajući se da ću ostati na otpuhivanju.
– Zašto te trebaju? – pitao sam.
– Ne znam. Samo se ispričao i rekao da me trebaju, da požurim. Vjerojatno je nešto iskrsnulo.
Gledala me s nadom da ću to popušiti. I sama je znala da neću. Izašao sam za njom do hodnika. Izvadila je najdraže cipele i htjela ih obući.
– Misliš da sam budala?
– Prestani, molim te.
Bol me presijeca. Moram stati na sekundu. Moram čuti drhtaj moje koske. Gadi mi se. Nagazio sam ju snažno lijevim, zdravim stopalom i krenuo dalje. Ne da mi da opet krenem brže. A, morao bih. Šepam i ljudi me gledaju s gađenjem. Stoka, kažem tiho, u sebi.
Čuo sam da se vrata zatvaraju i vidio da Danijela nije ostala u hodniku. Pobjegla je. Navukao sam hlače i krenuo van. Nije je bilo. Gdje je mogla nestati. Izjurio sam iz zgrade i krenuo nadesno. Nije mogla daleko odmaći.
Istračala sam iz zgrade držeći cipele u rukama. Ljudi su me vidjeli samo kratko na cesti. Lice mi je bilo crveno od plača, a stopala crna od prljavog betona. Odmah sam skrenula iza ugla. Zvonila sam Dini ni sama ne znam koliko puta, dok joj nisam čula sneni glas s portafona. Otvorila mi je čim je čula moj glas. Ustrčala sam uz stepenice. Zalupila sam joj vrata iz ruke i ona ih je zaključala dva puta. Sjela sam na pod hodnika i u malom ogledalu na podu vidjela svoja crna stopala, kao ciganska. U rukama sam još držala svoje cipele, svoje jedine cipele koje sam još imala.
Već sam daleko odjurio. Sjetio sam se gdje je. Budalo, kako se nisi odmah sjetio Dine, te kurvetine ogavne, kažem si. Ubit ću, ubit ću Dinu, pa će shvatiti da mi ne bježi. Želim potrčati natrag, ali je koska zajauknula i skvrčila mi trbuh. Moram sporije. Idem sporednim ulicama. Put je jednako dug, ali ovako ima manje ljudi koji će me gledati kako šepam. Žurim jer vidim da se vrata Dinine zgrade otvaraju, Da uđem, da mi nitko ne mora otvarati.
Dina je uzela telefon i pozvala policiju čim je čula da kuca na vrata. Nije čekala da počne urlati i prijetiti. Znala je i Dina da će početi šakama lupati u vrata i vikati da će nju ubiti. Kroz plač sam mu viknula da prestane.
– Znam da će ti kasnije biti žao, znaš i ti – rekla sam mu. On je samo još žešće počeo udarati u vrata.
Ne otvara. Vičem Danijeli da otvori, ali ona samo plače. Čujem ju iza vrata, njene odvratne jecaje. Ne plače zbog boli, nego zbog srama, znam. Grize ju savjesti, zna šta mi radi.
Grizla me savjest. Nisam mu smjela lagati da me šef zvao. Nisam smjela, a nisam mu mogla reći da idem, da ga moram ostaviti. Zašto sam ga ostavljala baš sad, kad se bio smirio. Kad više nije ludio toliko. Plakala sam na podu zbog njega više nego zbog sebe. Znala sam da me neće moći pustiti, da me previše voli. Dina nije smjela zvati policiju. I zato sam plakala. Zatvorit će ga. A, moja stopala u ogledalu izgledala su kao dječja, prljava dječja stopala koja pothitno treba oprati.
Pokušavam ramenom razbiti vrata, ali ne mogu. Kost mi ne da da se pošteno zaletim, nego mi postavlja nogu. Više se spotičem nego zalijećem u ta prokleta vrata. Skviči, kurvo, kažem kosti i zamahnem.
Kratko nisam čula njegove tupe zalete od vrata i onda sam odjednom čula jedan snažan udarac, pa jauk.
Kurva, kažem svojoj kosti. Svom snagom šutiram vrata i odmah se složim na pod. Ne osjećam stopalo, samo bolni gomolj na vrhu noge. Slomio sam stopalo, a Danijela nije ni vrata otvorila da me vidi.
– Kurvo – vičem dok me dvojica bolničara nose niz stepenice. Jedan policajac ih prati, a drugi ulazi u Dinin stan.
U bolnici mi je zazvonio mobitel. Bio je u hlačama koje sam obukao kad sam izlazio iz stana. Pročitao sam poruku.
Žao mi je, napisala je Danijela.

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s