Kovalova

Posted: Listopad 10, 2010 in Priče

Bilo je kasno. Na stanici samo neki tip u maskirnoj jakni i kratkim smeđim hlačama. Ćelav lik, viđao sam ga često u busu.

Još petnaest minuta i bus bi trebao krenuti. Tip je ustao i glave pognute pred kišom pretrčao preko ceste do kioska. Sjedio sam sam na metalnoj klupici, gledao kako pljušti. U crtama je padala na pocrnjeli beton. Auta gotovo da i nije ni bilo.

Odjednom se pojavila ta baba. Sjećam se samo da je stala pred mene i rekla «Gospodine, Kovalova, koji bus?» Nisam razumio. «Kovalova, Kovalova?… Koji bus? 217 ili 215?» «Ne znam, nisam nikad čuo za tu ulicu.» odgovorio sam. Bila je uporna. «Ima veliki plac.» Govorila je nekako čudno, nervozno, brzo. Da nije malo luda. Smetala mi je. Kasnije sam shvatio da je riječ o naglasku. Albanskom, valjda.  «Kuda ide 217?» «Ne znam, stvarno. Nisam nikada išao tim busom.» «Kovalova? Tamo vozi ili 217 ili 215!» objašnjavala mi je. «Kuda ide 215? Ide li Kovalova?». «Ja se vozim svaki dan s 215 i nisam čuo za Kovalova. On ide Vukomerec-Trnava, a prolazi i kroz Borongaj i Volovčicu.» Ponovila je za mnom «Vukomerec-Trnava»  negodujući glavom. «Ima škola u Kovalova. I plac. Plac je lijevo, škola desno.» «Volovčica je plac, a u ulici desno ima škola, ali nije odmah kod stanice.» «Da, da. Nije odmah kod stanice.» Osjetio sam olakšanje. «To je onda to, idete s 215.»

Bilo mi je drago što smo riješili problem. Ipak, baba je i dalje bila čudna. I zanimljiva. Imala je crnu kabanicu s koje je visila mokra kapuljača i držala je ruke nekako skvrčene. Desnom je držala lijevu za zglob, ali tako da je od lijeve šake virio samo palac, kojim je trljala desni zglob. Bila je nemirna. Izlazila je stalno do ceste i provjeravala ide li bus. «Kada ide?» pitala je. «U jedanaest, za deset minuta.» Ponovila je za mnom «deset minuta» i opet lagano odmahnula glavom jasno pokazujući krajnje nezadovoljstvo. Pomislio sam na Sodomu i Gomoru. Nisam religiozan, ali sam pomislio da nije ona Bog koji me testira hoću li pomoći.

Ispružila je palac dok je prolazio neki auto. «Ne vjerujem da će vam u ova doba stati.» rekao sam sasvim blago. Vratila se pod krov. Izgledala mi je nekako sakralno. Te skvrčene ruke su me podsjećale na svećenika. Zamišljao sam da tako svećenici drže ruke dok pričaju s tobom. A i albanski naglasak. Majka Tereza. Sve to teče. Ne znam više zašto sam odlučio započeti razgovor.

«Sad ste došli u Zagreb?» pitao sam. «Bila sam već jednom. Desilo se nešto loše.» Tek što je izgovorila, izašla je opet do ulice i tako prekinula razgovor, ali se odmah i vratila. «Ona već spava.» rekla je. «Brzo će bus.» odgovorio sam.

Nismo dugo šutjeli kad se bus pojavio s druge strane ceste. «Evo 215.» rekao sam, ali se baka uznemirila kao da nam je pobjegao. «Sad će doći tu, kad se okrene.» dodao sam brzo. Na stanicu je u međuvremenu stiglo još dvoje ljudi. Jedna pokisla cura u prugastim hlačama i neki savijeni čovjek okrugle glave. Rekao sam baki da za svaki slučaj pita i vozača, ali ona je odmah pitala ovo dvoje. Savijeni nije ništa odgovorio, samo je mrko odmahnuo glavom ni ne razmislivši pošteno. Cura je pak obnovila bakine sumnje. Rekla joj je da do Kovalove može i s 215 i s 217, a kad ju je baka pitala kuda je brže, rekla joj je da s 215 mora više ići pješice, a ako ide s 217 da mora izaći kod Mc Donaldsa. Baka je rekla da je Mc Donalds daleko. Vjerovao sam da je Kovalova ulica ona koja ide od Volovčoce prema Vukovarskoj, dakle da baka treba ići s 215 do Volovčice. Možda sam se trebao savjetovati sa curom. Ipak, nisam želio pričati s njom. «Neka pita vozača».

Baka je ušla u bus tek poslije mene. Nisam točno čuo što joj je vozač rekao, ali mi se učinilo da joj je rekao da ide s 217. Nije se činio zainteresiran, rekao joj je to samo da je se riješi. Bilo mi je žao, ali nisam mogao ništa promijeniti. Valjda će baka pitati i vozača u drugom busu i valjda će joj taj bolje pomoći. Uskoro smo krenuli. Nisam bio siguran u kojem je na kraju završila, jer se nisam okretao dok sam ulazio. Cijelim putem mi se motala po glavi. Kiša i samo petoro ljudi u busu stvarali su tmurnu atmosferu. Preko puta mene je sjedio ćelavac držeći noge na sjedalu ispred sebe. Par sjedala ispred mene sjedio je tip s okruglom glavom i okruglim ušima. Preko puta njega cura u prugastim hlačama, a savim naprijed, kod vozača, neka žena. Prozori su bili zamagljeni, pa se slabo vidjelo kroz njih. Vidjeli su se jedino brisači na šoferšajbi kako mlate i škripe.  Svi su bili tihi. A, meni se baka motala po glavi. Vozač je krivo uputio baku. Tko zna gdje je završila.

– – – –

Par dana kasnije novinama je izašla priča o nekoj trudnici koja je, rađajući kod kuće, umrla od krvarenja. Cura je imala 17 godina. Nitko nije ni znao da je bila trudna. Živjela je kao podstanarka. Trbuh joj se, tvrde, nije vidio. Kada su trudovi počeli, ostala je kod kuće. Zvala je samo svoju tetku da joj dođe pomoći, ali tetka nije stigla na vrijeme.Cura je iskrvarila nakon poroda, ali je dijete ostalo živo i sad je kod tetke. Sve to se dogodilo u Kovalovoj ulici u Zagrebu.

Odmah sam uzeo plan grada i našao Kovalovu, kod Volovčice.  Ide se od Volovčice prema Vukovarskoj.

S poslom sam završio oko dva po podne. Nisam išao doma, nego sam odlučio otići u Kovalovu. Morao sam otići tamo. Stigavši, raspitao sam se u lokalnoj birtiji. Rekli su mi kućni broj na kojem je živjela ona cura. O tome je valjda pričao cijeli kvart. Ispričali su mi i kako je tetka zakasnila jer je sjela na krivi bus. Svi su bili uvjereni da bi cura poživila da tetka nije zakasnila. Činilo mi se da znaju više nego što bi mogli znati. «Zakasnila je pola sata. Moj muž je pričao sa njom i doktor joj je rekao da je zakasnila samo pola sata.» Da je išla s 215, tvrdi konobarica, taman bi toliko ranije i stigla. Tetka je konobaričinom mužu rekla i da joj nitko, pa ni vozač nije htio pomoći. «Htio sam pomoći.» mislio sam ali nisam ništa rekao. Pitao sam kako je dijete. Konobarica mi je rekla da je dobro, da je još u bolnici, ali samo za svaki slučaj. Tetka sad mora biti u onom stanu i čekati da otpuste dijete, pa da ga povede sa sobom. Oca nema, kaže konobarica, ili barem nitko ne zna tko je. Tetka i cura su neka vrsta izopćenica iz familije, tako da dijete nema kamo osim kod tetke.

Ostao sam u birtiji da popijem kavu. Nisam znao trebam li ići do tog stana. Htio sam otići. Možda iz radoznalosti. Možda zato da završim onaj razgovor s tetkom. Možda sam se osjećao krivim. Ipak, rekla  mi je da se nešto loše dogodilo. Mogao sam se posavjetovati s curom u prugastim hlačama i sigurno bih utvrdio gdje je Kovalova. Mogao sam dok sam ulazio u bus stati i natjerati vozača da bolje razmisli. Mogao sam ja uvjeriti  baku da ide busem 215. Pa, bio sam uvjeren da je to pravi bus. Da je Kovalova ona koja ide od Volovčice prema Vukovarskoj. Opet, ne znam zašto da idem do tog stana. Sad je kasno. Da se ispričam? Glupost. Odlučio sam popiti kavu i otići kući. I  ne mučiti se više. Mogao joj je vozač objasniti. Vozač je više kriv od mene. On skoro ništa nije pokušao. Ja sam pokušao. Nije da nisam.

Kada sam izašao iz birtije vidio sam na drugoj strani ceste onu baku. Valjda se vraćala iz bolnice. Nosila je onu crnu kabanicu s kapuljačom iako je bio sunčan dan. Ruke je držala skvrčene i palcem jedne ruke je trljala drugu. Nije me vidjela. Činilo se da uopće ne vidi ništa oko sebe, da još uvijek nekamo žuri.

– – – –

Tako sam maštao u busu. Kiša je i dalje pljuštala. Bus je stao dvije stanice poslije Volovčice da bi ona žena što je sjedila kod vozača izašla. Bila je to ona baba. Vani nije bilo žive duše. Baba je izašla, a bus je prošao pokraj nje. Okrenuo sam se da ju još jednom pogledam, a zbog kabanice i kapuljače sam vidio samo crnu siluetu. Bus je skrenuo i nisam ju više vidio.

Izašao sam iz busa i krenuo kući. Kiša je pljuštala suprotno od smjera kojim sam išao, pa sam kišobran držao tako da sam vidio samo tri koraka pocrnjelog betona ispred sebe. Nije to ni loše, vrijeme brže prođe ako vidiš samo tri koraka ispred sebe.

Baba mi se i dalje motala po glavi. Gledao sam jednom neku seriju u kojoj tip dolazi u birc u kojem je šanker sam Bog. Možda baba nije bila Bog, možda je bila anđeo. Ili arhanđeo? To su anđeli osvetnici, koliko ja znam. Kada sam taj dan išao na posao, nešto sam razmišljao o religiji i o tome zašto ja ne vjerujem u Boga. Možda je baba bila osveta za to.

Brzo sam se našao u kući. Tad me obično puste razmišljanja. Čini mi se da mi ona služe da mi vrijeme brže prođe. Ušao sam u dnevnu sobu i pozdravio starce. Pitali su me jesam li pokisnuo, a ja sam rekao da nisam. Onda sam se sjetio da mi je mama taj dan išla po rezultate nekih markera. Stara mi je dva puta imala rak, a nešto je u zadnje vrijeme bole pluća. Doktori do sada nisu mogli utvrditi zašto, pa je ona redovnu kontrolu zbog bolova napravila nešto ranije. To jutro mi je rekla da se boji da ne počne opet ono sranje. Pitao sam ju je li dobila rezultate. Rekla je da jest. Pitao sam kakvi su. «Dobila sam rezultate, ali ja to ne znam tumačiti.» rekla je. «Ušla sam nazad u laboratorij i pitala laboranticu, a ona mi je rekla da mi oni ne smiju ništa reći, nego da će mi doktor reći. Tako da moram čekati do petka kad idem doktoru.» To mi je zvučalo loše. Zašto joj nisu htjeli reći? Vrijedi li ta politika neovisno o tome kakvi su rezultati? Ili samo ako su loši ne govore laboranti jer to doktori valjda mogu bolje. Znaju da se ljudi boje. To mi je stvarno zvučalo loše.

Krenuo sam prema svojoj sobi i baš kad sam zatvorio vrata dnevne sobe, u kojoj je drečao neki film koji su starci gledali, sjetio sam se babe. Još na stanici mi je rekla «Desilo se nešto loše.»

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s